U svojih 27 svesnih godina (onih nesvesnih 7 ne računam), imala sam mnogo različitih životinja. Puževe, paukove, miševe i žabe i ne brojim, sve sam uvek i svuda skupljala i donosila kući…
Ako bih pokušala da nabrojim sve svoje mačke kroz život, bojim se da bi neka bila nepravedno izostavljena.
Regina. Mačka- koja nije mačka već neverovatno biće koje mi je ukralo srce. Životinja kakvu nikad u životu nisam imala, izabrala je mene da joj budem saputnica. Rođena da vlada. I to i radi, vrti nas sve oko svog šarenog repa.
Osvanulo je nedeljno jutro, isto kao i svako prethodno. Ništa nije ukazivalo da će to biti dan koji će mi promeniti svaki naredni. Hladan jesenji dan, vatrica pucketa u kaljevoj peći, prva jutarnja kafa na stolu I dogovor oko doručka. Nema hleba, primeti muž dok lista novine (ovo zvuči kao neka komercijalna reklama, ali tako bi to jutro. ) Odluka je pala, ja idem po hleb.
Oblačim jaknu i izlazim iz kuće. Veterinarka završava sa poslom i ja prelazim preko da se javim. U tom kod zadnjeg točka auta primetim malo šareno mače. Podižem ga da bi veterinarka mogla krenuti a mače se iz mog krila izmigolji, uđe mi u jaknu i sede na rame. Lizne me po obrazu i zaprede….
To je naš prvi susret… Oduševljena tim malim bićem unosim je u kuću da je pokažem mužu. Ne boji se ona ni dva psa oko mojih nogu, silazi sa moga ramena samouvereno i prelazi kod muža u krilo, a iz krila se lagano penje na njegovo rame. Lizne ga po obrazu, zaprede….
– Devojčica je. Ostavi je, reče on.
– A šta ako je neko bude tražio, možda je nečija
-Ako je neko bude tražio, vratićemo je.
Zbog stava i ponašanja dobi ime Regina i tog dana zavlada našim malim carstvom….
A hleb osta zaboravljen, jer kome treba hleb nedeljom ujutru.
Pridružite nam se za nove priče o Regini, jer Rega je nepresušni izvor inspiracije i zabave
